Od­lu­ka da kre­ne u so­lo vo­de, bi­la je is­prav­na za hr­vat­sku dens di­vu In­di­ru Le­vak. Pr­ve no­te i pr­vi autor­ski tek­sto­vi još jed­nom do­ka­za­li su da je ova ha­ri­zma­tič­na pje­va­či­ca sve­stra­ni umjet­nik, za­ba­vljač, pje­vač... Ona za­slu­že­no uži­va po­pu­lar­nost u re­gi­o­nu u umjet­nič­kom smi­slu. Jed­na­ko odu­še­vlja­va pu­bli­ku, či­je že­lje oslu­šku­je, di­je­li emo­ci­ju i pje­va pu­nim gr­lom u di­sko­te­ka­ma, klu­bo­vi­ma, na kon­cer­ti­ma....
Od ka­ko na­stu­pa so­lo iz­mi­je­ni­la je re­per­to­ar, pa uz svo­je sta­re do­bro po­zna­te hi­to­ve, pje­va i ne­ke ob­ra­de ko­je je pu­bli­ka fan­ta­stič­no pri­hva­ti­la.
Uz svo­ju pr­vu autor­sku pje­smu „Do­đi” In­di­ra ot­kri­va da je do­bi­la i no­vu pu­bli­ku, ko­ja vo­li baš ta­kve pje­sme. Usko­ro će nje­na pu­bli­ka uži­va­ti u no­vim hi­to­vi­ma ko­ji se uve­li­ko pri­pre­ma­ju, a po­red že­sto­kog rit­ma bi­će i pje­sa­ma ne­što mir­ni­jih no­ta. Uglav­nom, ka­ko ka­že, sve će na­pi­sa­ti sa­ma.
U raz­go­vo­ru za „Dan” In­di­ra pri­ča o no­vim pje­sma­ma, us­pje­si­ma, i ot­kri­va pla­no­ve za na­red­ni pe­ri­od.
Ne­dav­no ste u jed­nom in­ter­vjuu ka­za­li da ste od kad ste iza­šli iz gru­pe Ko­lo­nia mno­go vi­še kre­a­tiv­ni­ji, na ne­ki na­čin i slo­bod­ni­ji. Je li vam žao mo­žda i što ra­ni­je ni­ste uplo­vi­li u so­lo vo­de?
- Ne mo­gu re­ći da mi je žao ni­ti da mi je dra­go, Ko­lo­ni­ja je pre­sta­la po­sto­ja­ti istu­pa­njem To­mi­sla­va ko­ji je od­lu­čio is­tu­pi­ti još pri­je sko­ro tri go­di­ne. Ta­da sam mo­žda tre­ba­la pri­hva­ti­ti da je Ko­lo­ni­ja kao bend u cje­li­ni sa svo­ja tri iz­vor­na čla­na isto­ri­ja. Ja sam tu od­lu­ku do­ni­je­la ne­što ka­sni­je, ipak sam stva­ra­la taj brend dva­de­set go­di­na pa se to ne­ka­ko od­la­ga­lo. U du­bi­ni du­še htje­la sam se već du­go opro­ba­ti u pi­sa­nju i so­lo vo­da­ma. Kad sve zbro­jim de­si­lo sve baš ka­ko tre­ba ni pre­ra­no ni pre­ka­sno.
Pu­bli­ku ste ob­ra­do­va­li sa dvi­je no­ve pje­sme, „Dva lu­đa­ka” i „Do­đi” ko­ja je do­sta mir­ni­ja, ro­man­tič­ni­ja i emo­tiv­ni­ja, da­kle ne­što ma­lo dru­ga­či­je od ono­ga na šta smo od vas na­vi­kli. Je­ste li za­do­volj­ni ka­ko ih je pu­bli­ka pri­hva­ti­la?
- Da, mo­gu re­ći da se vi­di mo­ja ulo­ga u stva­ra­nju pje­sa­ma ko­je su mo­jom vo­ljom ne­što dru­ga­či­je od ono­ga što sam ra­di­la dva­de­set go­di­na, uz to sam po­sta­la autor tek­sta ko­jim pre­no­sim emo­ci­ju svo­joj vjer­noj pu­bli­ci ta­ko da sam do­bi­la tač­no što sam htje­la. Vi­še sam ne­go za­do­volj­na ka­ko je pu­bli­ka pri­hva­ti­la mo­ju pr­vu autor­sku pje­smu „Do­đi” jer sam do­bi­la do­sta no­ve pu­bli­ke ko­ja vo­li baš ta­kve pje­sme. Uz sta­re fa­no­ve do­la­ze i no­vi što je pre­kra­sno i hva­la svi­ma ko­ji me pra­te u so­lo ka­ri­je­ri.
U pje­smi „Do­đi” opro­ba­li ste se i kao autor tek­sta, ho­će­te li na­sta­vi­ti tu prak­su i ubu­du­će?
- Da, sva­ka­ko! Pje­sma „Do­đi” je dio mo­jih emo­ci­ja i pi­sa­na je iz sr­ca. S tim pr­vim ko­ra­kom na ko­ji sam se od­lu­či­la je ne­stao strah. Kad sam vi­dje­la da je pu­bli­ka od­lič­no re­a­go­va­la i da je „Do­đi” jed­na od naj­slu­ša­ni­jih pje­sa­ma na ra­dio sta­ni­ca­ma u re­gi­o­nu od­lu­či­la sam da ci­je­li al­bum na­pi­šem sa­ma.
Ove pje­sme su sa­mo uver­ti­ra u ono što želj­no iš­če­ku­je­mo, a to je no­vi al­bum. Šta ste pri­pre­mi­li po­što­va­o­ci­ma Va­še mu­zi­ke? Kad se oče­ku­je iz­la­zak al­bu­ma? Ho­će li bi­ti du­e­ta na nje­mu?
- Moj no­vi autor Bra­ni­mir Mi­ha­lje­vić i ja od­lu­či­li smo da pu­bli­ka tre­ba ne­što no­vo, i na­rav­no ono sta­ro po če­mu sam po­zna­ta i što me pro­sla­vi­lo. Ta­ko da će bi­ti onog sta­rog že­sto­kog rit­ma ali i ne­što mir­ni­jeg po­put „Do­đi”. Bi­će si­gur­no je­dan tam­bu­ra­ški du­et ali i je­dan s me­ni dra­gim pje­va­čem ko­jeg vam još ne­ću ot­kri­ti.
Iza vas je ne­bro­je­no mno­go kon­ce­ra­ta i na­stu­pa. Po­sto­ji li grad u re­gi­o­nu gdje ni­ste pje­va­li? I gdje vam je naj­ve­ća že­lja da na­stu­pa­te, a ni­ste do sad?
- Kad ma­lo raz­mi­slim to­li­ko sam gra­do­va i dr­ža­va pr­o­šla i na­stu­pa­la. Svu­da sam bi­la uvi­jek li­je­po do­če­ka­na da ne bih smje­la tra­ži­ti ne­što pre­ko to­ga što mi je dra­gi Bog po­da­rio. Ka­ko bih ja re­kla sa­mo ne­ka i da­lje ta­ko na­sta­vi.
Kad mo­že­mo oče­ki­va­ti je­dan ve­li­ki kon­cert u Pod­go­ri­ci?
- Pod­go­ri­ca je me­ni iz­u­zet­no dra­ga kao i ci­je­la Cr­na Go­ra zbog to­pli­ne i go­sto­lju­bi­vo­sti ko­ju mi Cr­no­gor­ci po­kla­nja­ju sva­ki put kad se vi­di­mo. Vo­lim Cr­nu Go­ru i va­šu pu­bli­ku ko­ja mi uz­vra­ća lju­bav već ja­ko du­go go­di­na, ta­ko da oče­ku­jem po­ziv i eto me…A.ŠA­BO­TIĆ


Laž mi je ne­po­zna­ni­ca

Ras­po­lo­že­nje mi po­kva­ri?
- Ljud­ska ne­prav­da, ljud­ska pat­nja i ne­is­kre­nost dru­štva u ko­jem ži­vi­mo.
Na što sam s gu­štom tro­ši­la svo­je vri­je­me?
- Ljen­ča­re­nje, fil­mo­ve, či­ta­nje omi­lje­nog šti­va.
Če­mu/ko­me sam se smi­ja­la do su­za?
- Su­pru­go­vim glu­po­sti­ma, ne­sta­šlu­ci­ma svo­jih ži­vo­ti­nja.
Što/ili ko me naj­vi­še in­spi­ri­sao?
- Su­prug.
Što me ras­pla­ka­lo?
- Ljud­ska pat­nja i si­ro­ma­štvo.
Što ne bih po­no­vi­la?
- Vo­žnju na „blue tor­na­du”.
Što bih s gu­štom po­no­vi­la?
- Pr­vi po­lju­bac s mo­jim Mi­re­kom u Ši­be­ni­ku.
Ko­ga sam raz­o­ča­ra­la?
- Na­dam se ni­ko­ga, (smi­jeh).
Ko je me­ne raz­o­ča­rao?
- Po­ne­ki sa­rad­ni­ci ko­ji ni­su bi­li is­kre­ni.
Što sam ze­znu­la?
- Osim po­ne­kog ruč­ka ni­šta, (smi­jeh).
Oko če­ga sam se tru­di­la?
- Oko lju­ba­vi na­rav­no.
U če­mu sam za­bu­ša­va­la?
- Po­slu u vla­sti­tom do­mu (smi­jeh).
U ve­zi če­ga sam la­ga­la?
- Laž mi je ne­po­zna­ni­ca.
S kim sam se naj­vi­še dru­ži­la?
- Sa su­pru­gom i mo­jih par pri­ja­te­lji­ca.


Su­prug me pod­sta­kao da se ba­vim di­zaj­nom

Za one ko­ji ne zna­ju, Vi se ba­vi­te i di­zaj­ni­ra­njem uni­kat­nih ko­ma­da na­mje­šta­ja. Šta vas je in­spi­ri­sa­lo da se ti­me ba­vi­te i šta naj­vi­še di­zaj­ni­ra­te? Na ko­ji na­čin se po­ru­ču­je na­mje­štaj?
- In­spi­ra­ci­ju za di­zaj­ni­ra­njem imam od ma­lih no­gu, uvi­jek sam ne­što or­ga­ni­zo­va­la is­ti­ca­la se na teh­nič­kom i li­kov­nom. To se is­po­lji­lo kad sam vi­dje­la či­me mi se ba­vi su­prug. Ta­da se u me­ni pro­bu­di­la strast da na­pra­vim vla­sti­te ko­ma­de za naš dom. To se po­ka­za­lo vr­lo uspje­šno, osta­lo je isto­ri­ja. Za sa­da se na­mje­štaj is­po­ru­ču­je po na­rudž­bi. Mo­že­te vi­dje­ti mo­je ko­ma­de na saj­tu „In­di­ra-ko­va­ni-na­mje­štaj”.